(2)           Emancipacija Žena:

            Još jedan doprinos Tirthankara Mahavirine  specifične prirode je vidljiv na društvenom polju u vezi podizanja položaja žena u istom . U kasnijem periodu Vedskog perioda , žene su , praktično, bile izjednačene sa statusom Šudra . Poput Šudra,žene su bile lišene prava na inicijaciju i dodelu svetog konca . Smatralo se da one nemaju šta da traže u svetim religijkim tekstovim.Na mnogo mesta u istim, nalazimo da su žene i Šudre pominjane u istom kontekstu.Sam pogled na ženu se smatrao nepovoljnim i ljudima se savetovalo da izbegavaju da pogledaju žene,Šudre,leševe itd .Tako žene, praktično,nisu imale nikakav pristup religijskom životu društva i kao takve su bile zanemarivane i degradirane od ljudi.          

                   Ovako nizak položaj žena je bio definitivno promenjen od starne Tirthankara Mahavire i to na više načina.On je uklonio razne zabrane koje su važile za žene, a naročito na polju religijske prakse.U stvari, Tirthankara Mahavira nije pravio razliku između muškaraca i žena vezane za poštovanje religije.Pravila ponašanja prepisane za oba pola su bila ista.Oba pola su imala jednake mogućnosti u različitm religijskim stvarima poput proučavanja svetih spisa, poštovanje neophodnih dužnosti, praktikovanju vrata, tj., zaveta, ulazak u asketski red, praktikovanje strogosti, činjenja duhovnog napretka itd.U  Tirthankara Mahavirinom religijskom redu, muški kućedomaćini su nazvani  Šravake a udate žene su nazvane Šravike , a oboje su bili potpuno slobodni u praktikovanju zajedničkih religijskih dužnosti i da se pripreme za prihvatanje isposničkog života u budućnosti .Slično tome,potpuna sloboda je data i ženama, kao i muškarcima, da priđu isposničkim redovima.Ženski pol nije bila prepreka za praktikovanje isposništva.Tirthankara Mahavira je uvek pokazivao ovaj stav jednakosti prema ženama i dopuštao im je ulazak u njegov isposnički red,bez obzira da li su kandidati za prijem dolaze iz kraljevske pratnje, da li su članovi aristokratije ili pripadaju običnom narodu.Prirodno,mnoge dame su prihvatile ove mogućnosti dostizanja oslobođenja ulaskom u isposnički red.Zato je u Tirthankara Mahavirinoj religijskoj organizaciji postojalo dve vrste isposničkih redova, kao i kod kućedomaćina,nazvanih Sadhui, tj., muški isposnici i Sadhvi, tj., ženski isposnici.Kaže se da je u Tirthankara Mahavirinom četvorostrukom religijskom poretku bilo oko 14000 Sadhua, 36000 Sadhvi, 100 000 Šravaka i 300 000 Šravika. Ovo pokazuje da je broj ženskih isposnika prevazilazio broj muških. To je jasan pokazatelj zainteresovanosti žena da prihvate mogućnost koju im je pružio Tirthankara Mahavira. U stvari,mnoge žene iz kraljevskih porodica i bliskih rođaka Tirthankara Mahavire je ušao u njegov isposnički red zajedno sa drugim običnim svetom.Na primer,Ćandana i Đještha, dve mlađe sestre Kraljice Trišaladevi,Mahavirine majke,i Jašasvati, žene njihovog ujaka, su ušle u isposnički red  Tirthankara Mahavire; a kasnije je  Ćandana došla na položaj starešine isposnica.Na ovaj način je Tirthankara Mahavira uticao na emancipaciju žena davajući im iste mogućnosti kao i muškarcima radi dostizanja najvišeg životnog cilja, tj., Oslobođenja. Žene su to iskoristile i mnoge od njih su postale učiteljice religije i propovednice.

              

               Dalja religijska nezavisnot pružena ženama je imala svoj odjek  i na drugim poljima.Jednakost mogućnosti je pružena na nekoliko društvenih polja delatnosti.U obrazovanju im je dat isti status kao i ženama.Najveća važnost obrazovanju žena, zajedno sa muškarcima,je bila data još u dalekoj prošlosti u vreme Rišabhadeve, prvog Tirthankare,koji je savetovao svojim dvema ćerkama,Brahmi i Sundari, da “samo kada se ukrasite obrazovanjem vaš život će postati plodonostan jer kao što učen čovek zadobija ugled kod obrzovanog sveta,tako i učena dama takođe zadobija najviši položaj u ženskom svetu.” Prema Đainskoj tradiciji ,od žena se očekuje da znaju 64 vrste umetnosti poput plesanja,slikanja,muzike,estetike,medicine,nauke vođenje domaćinstva itd..Kao rezultat sticanja ovako visokog obrazovanja žena,u Đainskoj tradiciji nalazimo ih u učiteljskoj profesiji i ostajanje nevenčanima čitavog života s ciljem neometanog izvođenja duhovnih nastojanja.U Đainskoj tradiciji je zabeleženo da je Đajanti, kćer Kralja Saliasranikae iz Košambija,ostala ‘neudata zbog svoje ljubavi ke religiji i filosofiji’. Kada je Mahavira prvi put posetio Košambi,ona je s njim razmatrala kompleksna metafizička pitanja i kasnije postala monahinja.

                Slično tome,u kasnijoj istoriji, žene Đainske tradicije ne samo da su zadržale svoj položaj u obrazovanju već su doprinosile samoj književnosti.Na primer,zajedno s muškarcima,žene u  Đainizmu su doprinele Kannada-književnosti. Najveće ime među njima je bila Kanti,koja je, zajedno sa velikom pesnikom Abhinava Pampom, bila jedna od dragulja  poštovanih na dvoru Hojasala kralja Ballala I (A.D. 1100-11U6) u državi Karnataka.  Bila je izvrstan govornik i pesnikinja koja je završila nedovršene pesme Abhinava Pampa na otvorenom Dvoru tog vladara.                

           Takođe,gospođa Avvaijara, ‘Poštovana Igumanija’, je bila najuglednija među pesnicima na Tamilskom jeziku.