UVOD

 

1.1 PREDGOVOR

Čovek je obdaren sposobnošću da misli.Kao svesno biće,pokušava da shvati smisao života i prirodu univerzuma oko njega,tragajući u različitima pravcima.Takva spekulacija kulminira u sistematskom rezonovanju.

Njegov trud daje izvesne rezultate.Formira određene koncepte i prilagođava tok delovanja radi svog napretka.Čovek je takav od pamtiveka.Napor ljudskog intelekta daje zamah filosofiji-teoriji o životu i prirodi univerzuma,i religiji-pravilima ponašanja radi duhovnog napretka.

1.2 ISTORIJSKO ZALEĐE

Zora ’’Istorijskog Perioda’’,negde između desetog i sedmog veka pre Hrista,je bitna za istoriju čovečanstva.

Taj period svedoči o razvoju ljudskog duha i nastojanja.Intenzivni talasi aktivnosti ljudskog intelekta su prekrili mnoge prostore koje je čovek nastanio tokom Bronzanog Doba.Zaratustra je dao novu veru Iranu;Konfučije i Lao Ce su podučavali mudrosti u Kini;Jevreji su osvajanjem Vavilona razvili nepokolebljivu veru u Jehovu;Grčka je postala pionir evropske kulture a njeni filosofi su prionuli na probleme života i postojanja;osnovan je Rim.

U to vreme,situacija u Indiji je bila potpuno drugačija.Veoma kompleksna civilizacija i suptilna kultura je vekovima u njoj cvetala (1).

U njoj je postojao neprekidni razvoj uma i duha, i jedno sve prožimajuće ključanje je tkalo sukno indijske kulture.Vekovima stari san o sveopštim osvajačima (ćakravartiji), i na političkim i na religijskim poljima, je bio u procesu ostvarenja.Očigledno je , iz filosofije Upanišada, da su ljudska inteligencija i metafizički koncepti bili dovoljno razvijeni u Indiji pre pojave takozvane zore ’’Istorijskog Perioda’’.Postojali su temelji na kojima su kasnije izgrađeni čuvenih šest sistema indijske filosofije.

Ideje razvijane od starne svetih ljudi Upanišada su vodile do očekivanja koja su bila ispunjena u kasnijim periodima.One nas snabdevaju dokazima o tome da su počeli nastajati različiti pogledi na svet.Značajna intelektualna aktivnost se odvijala u različitim pravcima i čekala je svoju punu filosofsku zrelost.

Šesti vek p.n. ere označava početke filosofskih spekulacija u mnogim zemljama,naročito u Grčkoj.Međutim,u Indiji,to je bilo doba značajnog filosofskog napretka.Na drugim mestima,filosofija i religija su krenule sasvim različitim i nezavisnim putevima.Mada su se ova dva puta ponekad ukrštala i uticala jedan na drugi,filosofija i religija nisu nikad utonuli jedno u drugo.Sa druge strane, u Indiji,nije bilo,niti jeste,moguće razlikovati to dvoje.Za razliku od Grčke,indijska filosofija nije bila ograničena na akademije.Ona je bila religija masa.Dok su indijski sveti ljudi i intelektualci nalazili rešenja za životne probleme i probleme postojanja,koji su u osnovi bili filosofski,njihova učenja su kreirala i oblikovala komponente religijskog sistema.Tokom vremena,ovi mislioci su postali proroci i sveci za njihove religiozne sledbenike.
 

1.3 PARALELNI RAZVOJI U INDIJSKOJ KULTURI

Postojala su dva paralelna razvoja misli u glavnom toku indijske filosofije; jedan je naglašavao princip samo-discipline i ne-nasilja (ahimsa), a drugi,žrtvene dužnosti,radi spasenja ljudskih bića.Postoje dokazi koji sugerišu da su religijske i filosofske ideje bile prisutne u svesti ljudi čak i pre dolaska Arjanske rase u Indiju.

U šestom veku pre n.e.,dešavao se procvat ideja koje su vodile ka novim filosofskim ciljevima i religijskim sistemima,često revolucionarnog karaktera.Rast novih religijskih sistema i filosofskih doktrina modifikovao je osnovu budućnosti.Ovi sistemi su imali malo toga zajedničkog sa vedskim ritualima.Zajednička osobina im je bila sloboda misli.

Brahmanistički spisi su formulisali četiri životna nivoa(ašrama): učenički,kućedomaćinski,pustinjački i asketski,koji su se oslobodili obaveza vladajućih religijskih ideja i praksi,predstavljajući nove fundamentalne probleme života i postojanja.Njihov broj je rastao a njihov stalni pokret ih je dovodio u čest kontakt jednih sa drugima.Rezultat je bio snažna reorijentacija religijskog života i nastanak dvostruke reakcije.

Prvo,radoznali um je bio u potrazi za višim znanjem (para vidija) koje je neuništivo(akšaram).Filosofski um Upanišada se okrenuo ka Vedanti(2) istovremeno se okrenuvši protiv žrtvovanja.

On je predstavio novi element prosvetljenja (gjana marga) kroz meditaciju (dhjana) umesto tradicionalnog pristupa žrtvenim radnjama (karma marga).Meditaciji je data veća vrednost u novoj šemi filosofskog razvoja.Kao rezultat,pojavilo se više neustrašivih mislilaca,od kojih su neki želeli da u potpunosti odbace Vede i koji su im se otvoreno protivili.Đainizam i budizam,između ostalih,odražavali su snažan sistematski i filosofski odklon od ogromnih i komplikovanih vedskih žrtvovanja i ceremonija.

Drugo,nastao je monoteistički pokret koji je negirao potrebu,ako ne i postojanje,vedskih bogova zajedno sa potrebom za brahmanima u duhovnim stvarima,i prihvatanje predanosti(bhakti marga) kao način zadovoljenja Bogova poput Višnua ili Šive.

Intelektualci su,odbacivši Vede kao izvor znanja i predanosti,naglašavali snažan sistem discipline baziran na moralnom kodu i duhovnim praksama. Takođe si bili protivnici kastinskog sistema,naročito velikih pretenzija brahmana.Te osobe su od strane tradicije i ortodoksije nazivani ’’heterodoksnim’’ misliocima.Verovali su da je život pun teskobe i da je izlaz samo u meditaciji o predanosti najvišoj istini.

Rastom heterodoksnog pokreta,gomila žrtvenih rituala i ceremonija koji su bili uključeni i podržani od Veda,počeli su da nestaju.Nastao je novi i snažan religijski tok za Apsolutom .Ova ideja je postepeno stekla dominantan karakter indijske kulture u budućim generacijama.

Dr. K. M. Munši je taj razvoj opisao na sledeći način:

’’ Davno pre zore ’Istorijskog perioda’,centralna ideja je već postala jasna u odnosu na inkoherentne potrebe koje su prolazile pod imenom dharma.Čovek nije puzeći crv već ’sopstvo’,suština je u nadfizičkoj sudbini koja može biti dosegnuta prevladavanjem beda kojih čovek na zemlji ima i previše;ovo ovladavanje može biti stečeno integrisanjem ličnosti uz pomoć samo-discipline kako bi uzdigla ’sopstvo’ iznad toka prolaznog čulnog iskustva.Disciplina podrazumeva dupli proces,napuštanje pohlepe za životom i širenje ličnog sopstva u univerzalno sopstvo.Kraj ove discipline je različito nazivan:

Samo-realizacija (siddhi)

emancipacija (mukti, mokša)

sloboda (nirvana)

prosvetljenje (gjana)

blaženstvo (ananda)

U suštini,to je bila apsolutna integracija ljudske ličnosti (kaivalja) slobodne od ograničenja vezanosti i straha.(3)

Ovo iskustvo različitih filosofskih teorija i interpretacija,je bilo ono što je Mahavira nasledio. Stanje koje je bilo moguće dosegnuti ,a životni problemi i misterije univerzuma bile otkrivene, bez pretpostavke o postojanju Boga ili otkrovenjem njegove volje. Vardhamana Mahavira i Gautama Buddha su postavili čvrstu osnovu za ovaj intelektualni imidž Indije.Bhagavan Mahavira je pokušao da izgradi logički sistem intelektualnog napora i religijsku organizaciju baziranu na individualnom iskustvu,individualnim naporom i za individualno spasenje.’’

1.4 DREVNOST ĐAINIZMA

Đainizam sadrži tragove najranijeg razvoja filosofskog razmišljenja u istoriji čovečanstva.Opšte je priznato da je đainska filosofija bila dovoljno napredna pre desetog veka pre n.e.Raniji tragovi đainizma su,ipak,izgubljeni u drevnosti,a dostupni izvori informacija ne pružaju nadu njihovog otkrivanja.

Prema tradicionalnoj đainskoj književnosti,postojala su dvadest i četiri Tirthankara koji su uspostavljali religijski poredak u različita vremena.Istorijski detalji o prvih dvadeset i dva Tirthankara nisu poznati,mada tradicionalni opis koji nalazimo u đainskoj kniževnosti nije potpuno nedovoljan za razumevanje linije đainske misli.Prema tradicionalnim informacijama,đainizam je propagiran od strane kšatrijskih (ratnička klasa) prinčeva.On je odbijao,eksplicitno ili implicitno,brahmansku tvrdnju da su Vede nepogrešivi izvor duhovnog znanja i stoga,rituali u njima opisani,donose spasenje.

Životi i učenja poslednje dvojice Tirthankara,Bhagavana Paršvanatha i Bhagavana Mahavire,su istorijske činjenice.Od njihovih vremena pa na ovamo,imamo jasnu osnovu rasta đainske religije i filosofije.Istorijski,priznato je da se,davno pre Hrišćanske Ere,đainska metafizička misao kristalizovala u konačnu filosofsku školu.Obeležavalo ju je značajan odklon od vedskog sistema i stoga je bila smatrana za heterodoksnu misao.To nije bila samo reforma ortodoksne religije već potpuno odvojeni religijski sistem.

1. The Story of Civilization: Part I. Our Oriental Heritage by Will Durant, Simon and Schuster, New York, 1935, pp.394-396.

2. Suština Veda,koja je i zadnji deo Vedske književnosti.

3. The History and Culture of the Indian People: The Age of Imperial Unity, Vol, II. R. C. Majumdar, General Editor;

Bharatiya Vidya Bhayan, Bombay, 1968.